Mehmed Paša Sokolović Bridge — Attraction in Visegrad municipality

A wonderful bridge. If you are nearby, be sure to visit it. You will notice its beauty from afar. Both, night and day it has its charms - mystical, powerful, magnificent.  It stretched grandiosely along the Drina and blended perfectly into the landscape.

Many legends are associated with it: about Fata - the girl who threw herself from the bridge while crossing the Drina with her wedding guests because she did not want to accept an arranged marriage;  about the twins Stoja and Ostoja, who were walled up alive in the bridge, where they were left with only small openings through which their mother came to breastfeed them (the white lines that appear on the bridge are popularly called mother's milk according to that legend);  about the unusually strong Radisav who opposed the construction of the bridge, but overcome by a silk rope (he had no power against silk). Certainly there is a grain of truth in every legend, so ...

Nobel laureate Ivo Andrić wrote a book about this bridge (Na Drini ćuprija).  It's worth reading.  You will better understand the burdens, hardships, cruelty and hard time that this people had to survive and also you will better understand their behavior. The bridge is a legacy of vizier (roughly today's prime minister) Mehmed pasha Sokolović, who had it built at the end of his life (completed in 1577), and it was constructed by one of the greatest architects of the Ottoman Empire, Mimar Sinan. Mehmed pasha Sokolović was born in the small village of Sokolovići near Višegrad as Bajo. As a child, he was taken from his family (known as blood tribute) and taken to Istanbul with other children to join the Janissaries (elite army).

Throughout its existence, the bridge witnessed numerous natural disasters, the most severe was in 1896, when the level of the Drina was 1.6 m above the bridge.  However, the worst adversity was created by man - war.  The bridge has witnessed serious crimes many times, most recently at the end of the last century. The bridge is a national monument of Bosnia and Herzegovina and since 2007 on the UNESCO list of world...

As I crossed the Mehmed Pasha Sokolovic Bridge, the weight of history seemed to press upon the ancient stones underfoot. The bridge, a masterpiece of Ottoman architecture designed by the renowned Mimar Sinan, spans gracefully across the Drina River in Višegrad, Bosnia and Herzegovina1.

With each step, I was transported back to the 16th century, imagining the countless travelers who had traversed this path before me. The bridge’s eleven masonry arches, each spanning up to 15 meters, stood as a testament to the ingenuity of its construction2. The sun cast long shadows over the water, mirroring the bridge’s elegant silhouette.

The air was filled with the soft murmur of the river below, a sound that has accompanied the bridge throughout its storied existence. It has witnessed the ebb and flow of empires, survived the ravages of war, and served as a silent observer to the passage of time2.

Despite the serene beauty of the structure, there was an underlying somberness, a remembrance of the bridge’s role during the Bosnian War. It was a poignant reminder of the bridge’s dual legacy—as both a symbol of cultural achievement and a witness to human tragedy3.

Leaving the bridge, I felt a deep connection to the past, a sense of continuity with the generations that had walked this route. The Mehmed Pasha Sokolovic Bridge is not just a crossing over water; it is a bridge across time, linking history, culture, and memory in the heart of...

На реци Дрини дубокој и хучној која вековима тече налази се величанствен мост разапет у реду сводова са једанаест лукова широког распона. Мост у Вишеграду је најлепше обележје овог града. Мост је изграђен у периоду од 1571. до 1577. године, на месту где је пут повезивао Босну са Цариградом изнад реке Дрине (тзв. „Цариградска џада“). Изградња моста поверена је највећем турском градитељу, Коџа Мимар Синану, дворском архитекти и врховном градитељу Царства, једном од највећих архитеката света. Задужбина је Мехмед-паше Соколовића, великог везира тројице султана (1565—1579) — Сулејмана Величанственог, Селима II и Мурата III. Средина моста, названа капија-софа, била је проширена и убрзо је постала популарно састајалиште за људе из Вишеграда и околине а могу слободно рећи и из свих крајева света. Роман Иве Андрића „На Дрини ћуприја“, за који је писац добио и Нобелову награду и који је преведен на многе светске језике, је базиран по историји овог моста. Роман је кроз историју моста приказао и историју целокупног поднебља и многе значајне догађаје у вези са мостом.

Мост је симбол трајања. Својим трајањем, постојаношћу, лепотом и снагом он се супротставља свему што је пролазно. Он је јачи од свега што време може да донесе и људи смисле и учине. Он види турску страховладу, походе, очекује нове господаре, аустроугарску и српску војску. И опет је непромењен, вечан и неуништив. Поплаве, болести, ратови, буне и насиља пролазе мимо њега. На њега не остављају видљив траг ни промене које из корена мењају древне навике људи и људске односе. Као прашину стреса са себе све трагове које су на њега остављале пролазне људске чуди и потребе. Смисао и суштина његовог постојања је у његовој сталности. Мост је и симбол живота. Његово постојање говори да је живот несхватљиво чудо. Живот се непрекидно троши и осипа, али траје као и мост. Таласи вековима носе поред моста људске судбине. На њему се преламају и укрштају судбине људи разних вера и епоха. Кроз њихове судбине се казује однос према људима, смисао зла, смисао добра, смисао пролазности и промена. Живот на мосту се увек обнавља и траје. Смењују се нараштаји, живот траје и пркоси поплавама, болештинама, прогонима и ратовима. Мост је симбол који се дубоко утискује и у дубину колективног субјекта. Колективни живот касабе произлази из непосредног или посредног односа између људи и моста. Он симболично уоквирује вечито понављање историјских ситуација. Ту су прогони победника и пркос прогоњених. Ограда моста је уска, а после је велики понор простора и воде. Преко њега прелазе Мурат, Салко Ћоркан и Никола Пецикоза, са којима су у касаби често терали шалу. Мост је и симбол великих и добрих дела која остају вечна, не старе и не мењају се. Она не деле судбину пролазних ствари овога света. Она доказују да човек није узалуд живео и постојао. Мост у роману На Дрини ћуприја Иве Андрића исијава сложено симболичко значење. Својом симболиком он постаје спона између данашњег и прошлог човека, између прошлости и будућности. Мост је издржао неколико великих поплава, од којих је највећа она из 1896. године, када је ниво реке Дрине био 1,60 m изнад моста. Мост Мехмед-паше Соколовића је такође уписан и на листу 100 најугроженијих споменика светске баштине од стране World Monuments Fund (Фонд свјетских споменика) организације због рада хидроелектране која је изазвала раст нивоа воде реке Дрине која је и повећала оптерећење на носиве стубове моста док ерозија дела моста испод воде прети рушењу целог моста. Један од одабраних цитата из романа „На Дрини ћуприја“ Иве Андрића каже: "Све може бити. Али једно не може: не може бити да ће посве и заувек нестати великих и умних, а душевних људи који ће за Божју љубав подизати трајне грађевине, да би земља била лепша и човек на њој живео лакше и боље. Кад би њих нестало, то би значило да ће и Божја љубав угаснути и нестати са света. То не може бити." Мост у Вишеграду изнад реке Дрине је прави симбол трајања, непромењен, вечан и неуништив. Био сам више пута и увек ћу се радо опет појавити тамо, на...