Monastery of the Introduction of the Holy Mother of God - Lepavina — Attraction in Općina Sokolovac

По казивању једног старог лепавинског хроничара, манастир Лепавина је подигнут око 1550. године, дакле ускоро по формирању првих српских насеља у овом крају. Још се каже да га је основао монах из манастира Хиландара поријеклом из Херцеговине - Јефрем (Вукодабовић), који склањајући се испред Турака криомице дође у овај крај. Чувши за њега, два калуђера из Босне дођоше к њему и с њим се удружише. Видјевши да је околина плодна, они позваше и народ из Босне те се за кратко вријеме околина испуни новопридошлим народом. Тада се појавила и потреба за градњом манастира који би задовољавао вјерске потребе народа. Калуђери почеше крчити земљу и градити манастир уз помоћ народа. За крако вријеме саградише малу дрвену цркву и назваше је манастиром.Чувши за ово, Турци из Ступчанице, Пакраца и Бијеле у августу 1557. године нападоше на манастир под командом Зареп-аге Алије. Манастир спалише, четири калуђера убише, а двојицу одведоше у ропство. Али, мисао о потреби манастира као духовног центра новодосељених Срба није била напуштена. Године 1598. у манастир је дошао јеромонах Григорије, такође пострићеник манастира Хиландара, са још два брата из манастира Милећева; они су са околним народом почели обнову манастира. Због несигурног времена и недостатка средстава, обнова је текла доста споро. Тек кад су Срби 1630. године добили своје привилегије и постали важан фактор у обрани унутрашњих аустријских земаља, те доласком архимандрита Висариона 1635. године, стварају се услови за градњу манастира у правом смислу ријечи. Срби су под руководством архимандрита Висариона 1636. године почели темељну изградњу манастира Лепавине и 1642. године су са том изградњом били готови поред свих тескоћа на које су наилазили... Септембра 1642. године потврдио је барон Иван Галер манастиру право власништва на све земље које су му поклонили сељани Брањске и Сесвечана. То исто су нарочитим писмима учинили и барон Зигмунд Ајбеславд, затим војвода Гвозден са Ђорђем Добројевићем , Блажом Пејасиновићем и војводом Радованом (5. фебруара 1644.), барон Хонорије Траутмансдорф (10. јула 1644.) и гроф Ђорђе Људевит Сварценберг (23. новембра 1644.). Тако је коначно осигуран живот овог манастира. Од тада у пуном замаху почиње његова вјерска, патриотска и културно-историјска улога у животу наших Крајишника. Историја манастира Лепавине неодвојиво је повезана са историјом Срба у Вараждинском генералату. Од времена њене обнове водила се тешка борба против унијачења и покатоличења, а то је уједно значило и против покмећивања Срба Крајишника. У одбрани своје вере и народних привилегија (Статута Валахорум) лепавински калуђери су били уз народ, борећи се и страдајући са њим. Године 1666. учествовали су они и страдали у великој Осмокруховићевој буни; 1672. су заједно са гомирским калуђерима (укупно њих 14) били у оковима послани на Малту, да доживотно робују на галијама, а 26./13. новембра 1715. године на прагу манастирске цркве је из пушака убијен игуман Кодрат. Крајем 1692. године и почетком 1693. боравио је у Лепавини, као духовном центру Срба у Вараждинском генералату, патријарх Арсеније ИИИ. Чарнојевић. Ту је Патријарх окупљао народ и свештенство и из манастира одлазио у посјете околним крајишким војводама. Ова Патријархова посјета још је више подигла углед манастира Лепавине, нарочито у то вријеме кад су у Марчу уведени унијати. У Лепавини су се често састајали народни представници да са својим родољубивим калуђерима брину народну бригу и траже излаз из тешких ситуација. Зато, кад су Срби из Вараждинског генералата успјели да 1734. године добију свог православног епископа, мимо унијатског (који је у Марчи сједио без пастве), било је одређено да сједиште новог епископа буде у Лепавини. Али, због њеног географског положаја, будући да се налазила на периферији генералата и српских насеља, коначно је одређено да сједиште епископа буде у Северину. Због великог значаја Лепавине нова је епархија добила назив Лепавинско-северинска епархија. У Лепавини је и сахрањен први лепавинско-северински епископ Симеон (Филиповић), који је умро у истражном затвору у...

Lepavina je manastir Mitropolije zagrebačko-ljubljanske Srpske pravoslavne crkve u istoimenom selu, opština Sokolovac. Nalazi se nedaleko od grada Koprivnice u Republici Hrvatskoj. Posvećen je Vavedenju Presvete Bogorodice.

Prema starom lokalnom letopisu, manastir Lepavina je podignut oko 1550. godine, dakle uskoro po osnivanju prvih srpskih naselja u ovom kraju. Kao njegov osnivač pominje se monah iz manastira Hilandara (sa poluostrva Atos u današnjoj Grčkoj) – Jefrem Vukodabović, poreklom Hercegovac, koji je sa dva monaha iz Bosne sagradio drvenu crkvicu. Ubrzo im se pridružilo još nekoliko monaha, a ustanova je, prema letopisu, proglašena manastirom.

Turci i islamizirano stanovništvo iz Stupčanice, Pakraca i Bijele, pod vođstvom Zarep-age Alije, su u avgustu 1557. godine spalili crkvu i monaške zgrade, četiri monaha su ubijena, a dvojica odvedena u ropstvo.

Godine 1598. u Lepavinu je došao jeromonah Grigorije, takođe sabrat Hilandara, sa dvojicom monaha iz manastira Mileševa, te je manastir obnovljen. Pravoslavnom stanovništvu, koje je neprekidno učestvovalo u borbama protiv Turaka i njihovih pomagača, 1630. dane su povelike povlastice, čime su stvoreni uslovi za gradnju širih razmera.

Arhimandrit Visarion je 1635. godine došao u Lepavinu i stavio se na čelo manastira, te je pod njegovim nadzorom od 1636. do 1642. iznikao ozbiljniji manastirski kompleks.

Baron Johanes Galer je u septembru 1642. godine potvrdio manastiru pravo vlasništva svih imanja koje su mu podarili seljani Branjske i Sesvečana. To isto su posebnim pismima učinili i baron Sigmund fon Ajbisvald, zatim vojvoda Gvozden sa Đorđem Dobrojevićem, Blažom Pejašinovićem i vojvodom Radovanom (5. februara 1644), baron Honorius fon Trautmansdorf (10. jula 1644) i grof Georg Ludvig fon Švarcenberg (23. novembra 1644). Ruski car Aleksije Mihajlovič je 1651. godine dozvolio da kaluđeri lepavinski mogu svake sedme godine dolaziti u Rusiju, radi skupljanja priloga.

Istorija manastira Lepavine neodvojivo je povezana sa istorijom Srba u Varaždinskom generalatu, koji su se poistovećivali sa pravoslavljem i ustrajno se odupirali verskoj uniji sa Rimokatoličkom Crkvom. Pismo manastirskih kaluđera zagrebačkom biskupu iz 1658. godine u kojem iznose "da su pokorni ocu papi i pravi katoličani" treba prihvatiti kao "bacanje prašine u oči". Monasi uzimaju učešća i u borbi lokalnog stanovništva protiv društvenih nepravdi: 1666. godine stradaju u velikoj buni križevačkog velikog sudije Osmokruhovića, a 1672. godine su zajedno sa monasima iz Gomirja (ukupno njih 14) bili osuđeni na doživotno robovanje na galijama i u okovima poslani na Maltu. (To spominje i Adam Pribićević u knjizi "Naseljavanje Srba po Hrvatskoj i Dalmaciji") 24. novembra 1715. (odn. 13. novembra prema julijanskom kalendaru) na pragu manastirske crkve je iz pušaka ubijen iguman Kodrat, što je bila posledica sporova sa obližnjim unijatskim (grkokatoličkim) sveštenstvom.

Živeo je u manastiru Lepavini 1666. godine vladika Srboslavunski (pravoslavni, slavonski) Joanikije (Joakim?) Đaković. On je 1665. godine darovao manastiru jevanđelje štampano u Moskvi 1649. godine.n Potkraj 1692. godine i početkom 1693. godine boravio je u Lepavini srpski (pećki) patrijarh Arsenije III. Čarnojević (Crnojević). Okupljao je narod i propovedao u manastiru, te odlazio u posete okolnim krajiškim vojvodama, što je podiglo ugled manastira, koji je – posle predavanja manastira Marče unijatima – postao najvažniji centar pravoslavlja...

Manastir Lepavina jedan je od najvažnijih pravoslavnih manastira u Hrvatskoj, smešten u blizini Koprivnice. Evo nekoliko zanimljivosti o njemu: Manastir je osnovan krajem 16. ili početkom 17. veka, u vreme kada su pravoslavni monasi bežali pred turskim osvajanjima i naseljavali se u sigurnijim oblastima. Najpoznatiji je po čudotvornoj ikoni Bogorodice Lepavinske, za koju se veruje da pomaže vernicima u isceljenju i duhovnim teškoćama. Ikona je jedno od najvećih blaga manastira i privlači veliki broj hodočasnika. Manastir je kroz istoriju više puta rušen i pljačkan, naročito tokom ratova. Tokom Drugog svetskog rata i kasnije u vreme komunističke vlasti, bio je zapušten, ali je obnovljen krajem 20. veka. Manastir poseduje bogatu biblioteku sa starim rukopisima i knjigama, a u njemu se njeguje i ikonopisna tradicija. Manastir je okružen prirodom, što ga čini idealnim mjestom za molitvu, meditaciju i...