Rača Monastery — Attraction in Bajina Basta Municipality

Манастир је удаљен од Бајине Баште 6 километара, а исто толико и од реке Дрине. Налази се на десној обали речице Раче, Дринине притоке, на висоравни окруженој са свих страна огранцима планине Таре, обраслих шумом. О ктитору и времену подизања манастира говори запис: „В лето тисућ двесто седамдесет шесто млади краљ Драгутин, праунук Немање, син Уроша первог, избра ово место и на њему созда Рачу, свето здање…“. Велика сеоба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем 1690. године повукла је за собом многе монахе, па је манастир сасвим опустео. Турска војска га је затим запалила, као и Георгијевски скит са црквом „Бањом“. Георгијевски скит се налази око два километра од манастира Раче када се иде узводно уз речицу Рачу. Данас на том месту једино се познају темељи црквице и ћелија монаха, рачанских преписивача. Георгијевски скит са црквом Бањом, посвећеној Светом великомученику Георгију, био је центар српске преписивачке школе све до одласка рачанских монаха у Угарску. Данас имамо лепо уређену пешачку стазу до рушевина Георгијевског скита. Од 1690. до 1795. године манастир Рача био је у рушевинама. При поласку јеромонаха Мелентија Стефановића из манастира Троноше у Свету Земљу у Јерусалим, његов духовни учитељ архимандрит Стефан Јовановић наменио му је, поред хаxилука, и другу улогу. Снабдео је Мелентија довољном свотом новца и наложио му да при повратку из Јерусалима сврати у Цариград и код Порте (султанова влада) издејствује дозволу за обнову манастира Раче. Препоруком Васељенског патријарха успео је да добије одобрење. По повратку у Троношу јеромонах Мелентије одмах приступа припремама за обнову манастира Раче заједно са јеромонасима Јосифом и Исаијом. Њих тројица су руководили започетим радовима 1795. године и позвали на сарадњу све сељаке који су о свом трошку на дрвеним колима довлачили камен и грађу. Нова црква је била завршена 1796. године, на темељима старе. На Божић исте године храм је освешен, а пре тога је Хаxи-Мелентије добио чин архимандрита. После пропасти Првог српског устанка 1813. године са Карађорђем и другим војводама Хаxи-Мелентије прелази у Аустрију. Братство манастира Раче, оставши без свог игумана, живело је у сталном страху од турске освете, знајући да Турци не могу опростити Хаxији што их је истерао из Соколске нахије, па се свакодневно надало њиховој одмазди. И заиста, није се дуго чекало. 16. октобра 1813, Мемшир-ага из Сребренице с војском пређе Дрину и опколи манастир. Неки монаси су се разбежали, а у цркви се затекао игуман Исаија и ђакон Игнатије. Турци упадну у цркву па на каменој часној трпези одсеку им главе. Затим сруше иконостас, а иконе и све дрвене ствари набацају на њихова тела и запале цркву и све околне манастирске зграде, а дрвеће и воће около посеку. Тако је манастир Рача, после непуних 18 година од своје прве обнове 1795. године, 1813. поново спаљен. Неколико преживелих монаха нашли су уточиште у Троноши, али је и она спаљена годину дана касније. Неки се потом враћају у Рачу и подижу привремену капелицу, подносећи оскудицу крај срушеног манастира. Кад је после успешно завршеног Другог српског устанка Србија ослобођена и Милош Обреновић постао врховни кнез, Хаxи-Мелентије се налазио у Аустрији. Знајући да га, као Карађорђеовог пријатеља, нови кнез неће радо гледати, није журио да се врати у отаџбину. Међутим, превагнула је жеља да види манастир Рачу и да га из пепела поново подигне. У пролеће 1816. године прешао је Саву и дошао кнезу Милошу и рекао да жели да обнови манастир. Кнез му је издао писмено Објавленије у коме је навео да сваког ко буде помагао на било који начин у обнови манастира Раче, ослобађа пореза. Дошавши на згариште, Хаxи-Мелентије проналази двојицу јеромонаха и одмах приступа обнови цркве. Кнежевом „објавленију“ народ се одазвао, али усред беде и сиромаштва није могао много помоћи. Хаxи-Мелентије је морао да се обрати кнезу Милошу за новчану помоћ. Ова зграда је метох манастира Раче, налази се на манастирском имању и под управом...

Uredno održavano. Treba vremena da se sve vidi. Crkva, pravoslavna, zahtjeva mnogo vremena da bi se mogle vidjeti sve freske. Oslikani su svi zidovi, bez praznog prostora, strop i kupola. U apsidu nisam ulazila jer je zavjesa i mislim da je tamo prostor za svećenika. Da bi ste više saznali o manastiru preporučila bih vam knjižaru, da kupite vrlo povoljno priručnik koji govori o povijesti manastira. Njegovi počeci datiraju iz 1276.g. kao darovnica kralja Dragurina Nemanjića. Kasnije on predaje krunu mlađem bratu i sam postaje monah pod imenom Teoktist. 1630.g putopisac A. Čelebija, koji inače služi kao izvor povijesnih podataka, zapisao je, da je u manastiru bilo 300 monaha prepisivaća, 400 radnika i 200 stražara. U vrijeme turskih osvajanja, 1690 je spaljen, kad je bio na vrhuncu moći. Pust do 1795.g. ponovno obnovljen 1796.g. (Nevjerovatno za samo godinu dana) Zato pretpostavljam da nije potpuno srušen, jer bi sama crkva zahtjevala desetljeća obnove slikarstva, zidnih fresaka. Nesreća je ponovno zadesila manastir, u vrijeme Prvog srpskog ustanka protiv Turaka 1813.g. je spaljen. Obnova počinje 1818.g. i završava 1826.g. Nisam zadirala u izvornost freska i načina obnavljana.Pretpostavljam da su postojali zapisi i da su učinjeni veliki napori da bude prikazano što izvornije. Srednjovjekovne freske su u stilu bizantskog, dok ove pošto su obnavljene imaju "notu" prema renesansnom slikarstvu, a možda je već tada postojao utjecaj u slikarstvu ili je prilikom obnove 1854.g. slikar Dimitrije Posniković imao neke predloške po kojima je oslikao cijelu crkvu kakvu danas vidimo. Za mene bi ovo bio predmet izučavanja stila i autora. Svejedno, potrebno je dugo vremena da se upije bogatstvo boja, i sadržaj koji je jako dobro ukomponiran po biblijskim motivima. Povijest manastira je zanimljiva, stalno uništavan i obnavljan. Zamjerka, moja, što na vanjskom zidu veliku površinu zauzimaju imena poginulih u Prvom svjetskom ratu, 1918.g. zbog crkve koja je starija, da ipak bude u originalnom. Mislim da žrtvama Prvog svjetskog rata je trebalo spomenik postaviti na drugo mjesto, u krugu manastira. Uvijek sam u razmišljanju da "crkva" treba biti odvojena od države. Ali u vremenu o kojem pišem to je bilo pravilo svugdje, i na "zapadu" i...

An Orthodox Christian monastery from the 14th century, built by Serbian viceroy Dragutin, from the Nemanjići dynasty. On the bank of the small river and just below the mountain Tara, this monastery was the centre of the manually copying religious texts and books thru the history. Even though it is only some 5 kilometrars from a nearby town of Bajina Bašta and practically bordering a nearby village, the place is calm and quiet, leaving you under the impression that you are far from the civilisation. Worth visiting, even if you are only interested in sight-seeing. There is an open exhibition of some of the monastery artifacts for all...