Tronoša Monastery — Attraction in City of Loznica

Као блистави драгуљ скривен у бисерној шкољци шумовитих огранака Гучева и Троношке планине, у скровишту живописне лепоте и чаролије зеленила уз шум бистрих планинских потока, бивакује већ седам славних векова једна од најстаријих и најзнаменитијих немањићких светиња, Драгутинова Троноша. Краљ Драгутин је крајеве северозападне Србије - Срем, Мачву и део Подриња - добио у мираз женидбом угарском принцезом Каталином (Катарином). Након предаје власти свом брату Милутину, задржао је власт над деловима свог мираза, са престоницом у Дебрцу, код Обреновца. Носио је титулу "мали сремски краљ". Будући да је био вема побожан, а угледајући се на своје владарске претходнике, Драгутин је последње године свога живота посветио подизању задужбина. Тако је почело подизање манастира са обе стране реке Дрине: Раче код Бајине Баште, у Босни манастира Папраћа и Тавна (које су довршили његови синови Владислав и Урошиц), Ловница и Озрен, а пред крај свог живота почиње да зида манастир Троношу. На жалост, није дочекао да је заврши. Умире 1316. године. Годину дана касније, краљица Катарина довршава изградњу манастира. Снажни звуци звона са манастирског звоника огласили су се први пут на сам дан Христовог рођења 1317. године. По предању, уочи самог Косовског боја, ове пределе походили су браћа Југовићи са својим оцем старим Југ Богданом и на хучном планинском потоку недалеко од главног улаза у манастир, 1388. године подигли планинску капелу посвећену Светом великомученику Пантелејмону, из чијих темеља избија бистра и хладна вода кроз десет лула. Због снажне косовске традиције, народ задужбинарство манастира приписује њима. У песми Милош у Латинима, набрајајући славне српске задужбине, Обилић помиње и Троношу: "... Да видите лијепу Троношу, крај Лознице на рјеци Троноши, Задужбину Браће Југовића ...". Чесма и капела, које представљају највећи украс околине, много пута су кроз историју страдале. Одмах по паду Србије под турско ропство, после Косовске битке, многе српске цркве и манастири били су порушени. Та судбина није мимоишла ни Троношу. Запаљена је и сравњена са земљом. Тамо где је некада била китњаста Драгутинова Троноша остало је згариште, али зато још светије место за намучени православни народ, који се ту окупљао на црквиште, молио се и палио свеће на темељима спаљене, али не и угашене Троноше. Доласком Макарија Соколовића на столицу српских патријарха 1557. године и обновом Пећке патријаршије, у народном и црквеном животу настао је неслућени полет. На народном сабору у Троноши, о Ускрсу 1559. године, решено је да се приступи подизању храма на старом црквишту. За непуну годину дана, опет на сам дан Божића 25. децембра, поново су се са манастирског звоника огласила звона. Рођена је нова Троноша, након 100 година од њеног рушења. Обновљени манастир, поред уобичајених богослужбених и духовних активности, постаје културно и духовно седиште овог дела Србије. Учени и предузимљиви троношки игуман Јован покреће и организује преписивачку радионицу. Преписују се минеји и остале богослужбене књиге за своју употребу, али и за потребе других цркава и манастира широм Србије. Велика беда и немаштина у поробљеној и опљачканој земљи, недостатак хартије и мастила, богослужбених сасуда и предмета, приморали су монахе да путују у далеку Русију, да траже милостињу и набављају потребни материјал. Из Троноше је код руског цара путовао игуман Михаило да моли донације за народ и помоћ за манастир. Вратио се са новчаном помоћи и новим најпотребнијим књигама и црквеним сасудима. Руски цареви нису заборавили широку руку и дарежљивост српскога краља Драгутина руским лаврама и манастирима, па су сматрали за свету дужност да се одуже његовом народу и светињама у тешким данима...

Манастир Троноша је српски женски манастир шабачке епархије, чији је ктитор краљица Каталина Арпадовић. Налази се у селу Коренита, у непосредној близини Тршића на територији града Лознице.

Старешина манастира од 2004. године је игуманија Варвара (Веселиновић), а духовник манастира је архимандрит Николај (Веселиновић).

У Троношком летопису из 1791. као ктитор манастира спомиње се краљица Каталина Немањић, жена краља Драгутина. Сматра се да је манастир настао 1317. године. Страдао је од Турака крајем 15. века када је црква срушена до темеља. Манастир је обновљен је у 16. веку, црква посвећена Ваведењу Богородице подигнута је 1559. године. Познате старешине манастира били су: Тихон Иванчевић (1887—1915), Георгије Бојић (1936—1941), Антоније Ђурђевић (1961—1997), Николај Веселиновић (1997—данас)

Игуман Јован опремио је у манастиру преписивачку радионицу где су 1571. и 1581. године преписиване богослужбене књиге за Троношу и суседне манастире. Троношки игуман Михаило боравио је 1625. године у Русији, у периоду од 16. до 18. века руски Синод је помагао овом манастиру. Оловни покривач са манастирске цркве насилно је скинут крајем 17. века.

За време Кочине крајине, игуман манастира архимандрит Стефан Јовановић[3] био је на челу борбе. Од 2017. године Српска православна црква га прославља као светитеља - преподобни Стефан Троношки.[4] Вук Стефановић Караџић је учио школу у овом манастиру 1797. године.

За време Првог и Другог српског устанка Троноша је место договора устаничких вођа, због чега доживљава нова разарања. У Првом светском рату у манастиру је била импровизована болница за негу рањеника. Последње разарање Троноше било је на почетку Другог светског рата. Уз велико оштећење објеката, тада су уништени вредни рукописи и предмети манастирске ризнице. Почетком Другог светског рата старешина манастира је био јеромонах Георгије Бојић који је учествовао у бици за Лозницу 1941. године.

Манастир Троношу су братија и народ генерално обновили 1964. године у време архимандрита Антонија Ђурђевића и епископа шабачког Јована Велимировића.

После Другог светског рата црква је обнављана 1964. и 1987. године током прослава 100 година од смрти и 200 година од рођења Вука Караџића.

На путу до манастира налази се капела Св. Пантелејмона са чесмом девет Југовића, коју су по легенди саградили Југ Богдан и девет браће Југовића пред полазак у Косовски бој. Ову чесму обновио је архимандрит Методије и трговац из Лешнице Младен Исаковић 1894. године.

Манастирска црква, посвећена Ваведењу Пресвете Богородице, грађена је 1317. године, обновљен 1559. године. Садашња црква је из 1834. године, подигнута као једнобродна грађевина рашког градитељског стила. Иконостас цркве дело је Николе Јанковића из 1834. године. Овај живописац из 19. века је на иконостасу насликао све иконе осим две које су урађене 1866. године. Манастир је по завршетку живописа и иконостаса освећен 1834. године. Тог дана је уведен обичај да се сваке године на Велики четвртак прилажу две свеће дуге 2m и пречника 20 cm, њих прилажу мештани околних села и називају се ратарске свеће. Спомен-конак је изграђен...

A monastery run by Orthodox nuns (convent) it's , this place has great history there is a fountain of 9 Slavs leaders who freed this place , the monastery has the relics of Santa Stafan that on display at present ...it's has a stream that runs parallel to the monastery and the Nuns were helpful to me as I did not speak Serbian but they have their timing for prayers so Respect , Their privacy and religious practices, they have a small gift shop that sells blessed religious items the most intriguing was the Mother Mary with three hands ...has a great story behind it ...you must visit this place to learn why .....it's a great place calm relaxing and spiritual .....this place truly fills your soul with happiness and gets closer to God 🙏........note plz wear proper clothes when you visit this place Woman must cover their heads with scarfs and men their elbows and knee's,the Monastery was destroyed and rebuilt 3 time .....and the faith is still as strong as it was when it...