Temska Monastery — Attraction in City of Pirot

Двадесетак километара од Пирота, на путу ка Књажевцу, на левој обали реке Темштице у селу Темска, налази се манастир светог великомученика Георгија. Манастир је добио име п средњевековном граду- тврђави Темац, који се налазио у држави деспота Стефана Лазаревића. Манастир је подигнут на темељима старијег храма из XI века, а задужбина је породице Дејановић из XIV века. Основа Цркве је сажети уписани крст, са осмостраним кубетом које носе лукови и једна је од најстаријих цркава овог типа. Манастир је преправљан, дограђиван и живописан у више наврата. Црква је први пут живописана 1576. године, трудом игумана Захарије. На источном зиду припрате налази се натпис о зидању припрате, а година која се помиње је 1654. Припрата је исте године и осликана, а осликавање је према запису трајало свега четрдесет дана од 5. септембра до 15. октобра 1654. године, у време игумана Симеона. Манастир су похарали Мађари 1692. године, који су протерали монахе, а околна села опљачкали и спалили. Манастир је после ове пошасти посетио владика софијски Теоклит. По његовом благослову 1699. године из Илијинског манастира из Софије долази игуман Партеније, родом из села Темска, који обнавља Цркву и конаке и подиже манастирску чесму. Обновљени манастир освећен је 1703. године, а игуман Партеније упокојио се у манастиру 1726. године, где је и сахрањен. Иконостас у храму, дело непознатог зографа, насликан је у време игумана Висариона, после 1735. године. У овом манастиру је од 1760. до 1764. године радила школа, којом је управљао јеромонах Кирило Живковић, потоњи владика пакрачки. Манастир су крајем XVIII века опустошили Турци. Остао је руиниран све до 1836. године, када са Свете Горе из манастира Хиландара у њега долази игуман Кесарије, који је у овом манастиру провео преко 40 година. Обновио је манастирску Цркву и подигао конак и у њему основао школу у којој је подучавао писмености српску децу. Игуман Кесарије убијен је 1876. године од Черкеза и Арнаута, када је и делимично спаљен манастирски конак. Игуман Кесарије је сахрањен са северне стране Цркве. Након ослобођења Јужних крајева 1878. године, манастир је поново обновљен, али је након Првог светског рата опустео. Од 1918. до 1922. године, о манастиру се старао месни парох Новица Поповић. 1924. године, манастир је из мушког преображен у женски, а у њега су се уселиле руске монахиње. Оне су у манастиру подигле нови конак. Трећи конак подигнут је у новије време и освећен 2000. године од стране епископа нишког господина Иринеја. 8. марта 1948. године манастир је стављен под заштиту Државе, под редним бројем СК 212, као Културно добро од...

Манастир Темска је добио име по старом граду Темцу у близини самог манастира, надомак Пирота. Цркву посвећену Светом Георгију (Ђорђу) су подигли браћа Дејановићи, који су били у сродству са царом Душаном. Подигли су је у 14. веку на темељима првобитног храма који је ту био још од 11. века и чијег ктитора нико не зна ко је био. У околини манастира смештена су четири коначишта. Два су подигнута у 16. веку док је манастир још увек био мушки. Постоји натпис у првој припрати који говори да је храм обнављан 1655. године. Обнова оба конака и саме цркве одиграла се 1699. године од стране  игумана Партенија, који је такође саградио и чесму која и дан данас стоји на истом месту. Обесни  Черкези  су 1876. године опљачкали и оштетили манастир и цркву са живописом, а старог болесног калуђера, бацили са висине "да се здроби". Био је 1880. године отац Доротије једини становник тог манастира. Стара манастирска богослужбена књига "Триодион", штампана у Трговишту 1649. године однета је 1880. године у београдску Народну библиотеку. Извештај о поседу манастира из 1889. године сведочи о његовом сиромаштву. Тада је било 45 хектара оранице и 27 под шумом.

Године, 1928. у манастир долазе око четрдесетак Рускиња, након Октобарске револуције, и од тог момента манастир постаје женски и остаје до данас такав. Руске монахиње су донеле са собом рецепте за мелеме који се и дан данас спремају у манастиру залечење псоријазе, херпеса, опекотина, рана (и оних декубитних), кожних алергија, чирева, гљивица, посекотина, хемороида, вена, брадавица, розацее, синуса, болова уха, екцема,  опадања косе, перута, алопеције, себореје, свих врста бубуљица, дерматитис, дечјег дерматитис, флека по лицу, свих врста ожиљака, уједа крпеља и инсеката, реуматских болова....

У манастиру тренутно живе Игуманија мати Ефросинија и јеромонах Леонид.

У дворишту манастира сахрањен је капетан Милутин Карановић, који је дао свој живот у српско-турском рату, приликом ослобађања Пирота, 13. децембра 1877. године од Турака, у атару села Нишор. Командант, његов пуковник Љубомир Ненадовић са официрима Друге Шумадијске дивизије, поставили су над хумком велики дрвени крст са натписом, а удовица капетаница му је ту подигла...

Bila sam, juce, tamo. Prelep prostor. Arhitektura za divljenje. Utisak potpuno kvari, najblaze receno, nepristojno ponasanje monahinje. Ne zaboravimo da su Srpski manastiri, deo kulturnog blaga ove zemlje i da posetioci dolaze tamo da bi nasli duhovni mir, uzivali u lepoti samog zdanja i okoline. Najmanje sto mogu, oni, koji o njemu brinu je da shvate, da svi ti ljudi, a sve vise ih je, nisu neovlasceno upali u privatni posed, te da se shodno tome i ponasaju. Ne moze se ocekivati od svih da budu na istom mentalnom i duhovnom nivou. Ono sto spaja sve posetioce, ovog prelepog mesta je zelja da budu blizi Bogu. Valjda je posao onih koji Bogu sluze da ucine sve da obicni ljudi shvate velicinu i moc Boga. Na nacin kako se uposlenici tamo ponasaju poruka nece stici do onih do kojih treba. Molim da se komentar ne brise, jer, kao neko ko je posetio, gotovo sve manastire u Srbiji, imam pravo na iznosenje...