Serbian Orthodox Monastery Rukumija — Attraction in City of Pozarevac

Историјски извори не кажу ништа о времену настанка манастира Рукумија. У повељи кнеза Лазара, издатој манастиру Раваници 1376. године, по болоњском препису, поменуто је село Рукомија, али не и манастир,што може да значи да га тада још није било или да је постојала само парохијска црква. Да је манастир саграђен најкасније крајем 14. века говори чињеница да се у њему подвизавао и свакако био његов игуман Свети Мартирије Синајит, један од седморице познатих синајита, пристиглих у државу кнеза Лазараa потом његовог сина деспота Стефана. На то упућује и народно предање о Јелици, сестри Павла и Радуна, властелина светога кнеза, која је злом судбином страдала, везана за репове коња потераних у трк. У предању се каже да је на том месту пала Јеличина рука, па је због тога и манастир добио име Рукумија. За тај несрећни догађај везују се и манастири Заова, Брадача и Сестрољин, а све четири светиње управо потичу из истог времена, с краја 14. и самог почетка 15. века. У вези с тим предањем веома је занимљиво сведочење Јосифа Веселића, који је посетио Рукумију 1861. године и забележио да се ту налази „и нека светиња или управо рука од неке светиње, и то као што се уобште држи од оне девојке која је онако невино страдала“ (сестре Јелице). Веселић је био озбиљан истраживач и сигурно је забележио оно што је видео и чуо. Веселићево запажање потврдио је поч. игуман Сава својим казивањем, а забележио га је садањи игуман отац Симеон. Отац Сава је говорио да је рука сестре Јелице заиста била у манастиру Рукумији све до Првог светског рата, да је била местимично опточена сребром и да је он још као дете циливао ту руку кадгод би с родитељима дошао у манастир из оближњег села Кленовник, где је рођен и живео до свог пострига у овом манастиру. Реликвија је нестала за време рата 1914-1918. године, кад су овде господарили бугарски окупатори, говорио је игуман Сава, а чувана је у самој цркви, у посебно дрвеном кивоту. Бугари су из манастира однели све црквене књиге рођених, венчаних и умрлих од 1838. године, па највероватније и ову реликвију. Према неким одјецима даље прошлости у колктивном памћењу народа овде је прво била парохијска црква малих димензија. Повећана је тек доцније и претворена у манастир, судећи по предању о сестри Јелици, у доба кнеза Лазара. Владика браничевски Венијамин говорио је да је црква грађена око 1300. године, у време краља Милутина, што се не слаже с историјском истином да је у то време Браничевом владао краљ Драгутин. Но да је овде могла да буде црква пре настанка манастира указује чињеница да је готово у непосредној близини Рукумије био средњевековни град Браничево, па с великом вероватноћом и седиште браничевске митрополије, што је могло поспешити подизање цркве још у првим вековима хришћанства. Налази фресака у рушевинама римског Виминацијума, удаљеног километар-два од рукумијског манастира, које потичу из 4. века, показују да је у то време у седишту велике римске провинције Горња Мезија хришћанство било већ присутно. Хришћанска вера још није била призната од римске државе, па су крстови сликани тако да изгедају као делови цветова, односно као цветне латице. Зашто онда не би већ тада на овако атрактивном месту, у гајевима с изворима веома питке и здраве воде овде начињена било каква врста богомоље где би ти рани хришћани долазили на поклоњење. Но, када је тачно манастир саграђен, досад није поуздано утврђено. Највероватније у доба кнеза Лазара. Свети кнез је владао од 1371-1389. односно пуних 18 година. Према његовој Раваничкој повељи коју је издао 1376. године, како се из њеног болоњског преписа види, кнез је завладао северним пределима Браничева крајем 1375 или почетком 1376. године. Дотле је цело Браничево држао још од смрти цара Душана Бранко Растислалић, а од 1361. године његов син Радич...

Манастир Рукумија је српски православни манастир који се налази недалеко од Пожаревца, на путу за Дрмно и Костолац, у атару села Брадарац, у браничевској епархији Српске православне цркве. Први помен и детаљни опис Рукумије оставио је Максим Ратковић 1733. године. По њему црква је посвећена Св. Вазнесењу Господа Исуса Христа, сазидана је од камена и била је засведена каменим сводом. Кровни покривач био је од црепа, а поред олтара и наоса црква је имала и дрвену припрату у којој је био гроб Мартирија Синајита. Црква је била малих димензија, све до Првог српског устанка, кад су је Турци гушењем устанка, порушили. Данашња црква манастира Рукумије има врло једноставну форму, једнобродне је основе са припратом на западној и полукружном апсидом на источној страни. Писани подаци говоре да је цркву живописао 1829. године Молер Јања. Данашњи живопис, а то потврђује и натпис на јужном зиду цркве урадио је монах Наум Андрић 1971. године. Живопис је рађен у „ал секо“ техници, у композиционом смислу је класичан и у потпуности је у складу са православном иконографијом. Живопис је доста страдао у пожару 1978. године, а поједине фреске су толико потамнеле да се ликови нису могли препознати. Године 1994. рестауриран је, ретуширан од стране руског фрескописца Александра Точилова. У Рукумији се налазе мошти преподобног Синајита Мартирија. Народна легенда везује постанак манастира за народну песму „Бог ником дужан не остаје“ и страдање сестре Јелице које је описано у њему. Према песми, коњи су растргли сестру Јелицу коју је невино оптужила њена снаха и тамо где су пале њене очи, руке, брада и она сама, настали су манастири: Сестрољин, Рукумијски дани,...

Manastir Rukumija je srpski pravoslavni manastir koji se nalazi nedaleko od Požarevca, na putu za Drmno i Kostolac, u ataru sela Bradarac, u braničevskoj eparhiji Srpske pravoslavne crkve.

Prvi pomen i detaljni opis Rukumije ostavio je Maksim Ratković 1733. godine. Po njemu crkva je posvećena Sv. Vaznesenju Gospoda Isusa Hrista, sazidana je od kamena i bila je zasvedena kamenim svodom. Krovni pokrivač bio je od crepa, a pored oltara i naosa crkva je imala i drvenu pripratu u kojoj je bio grob Martirija Sinajita. Crkva je bila malih dimenzija, sve do Prvog srpskog ustanka, kad su je Turci gušenjem ustanka, porušili.

Današnja crkva manastira Rukumije ima vrlo jednostavnu formu, jednobrodne je osnove sa pripratom na zapadnoj i polukružnom apsidom na istočnoj strani. Pisani podaci govore da je crkvu živopisao 1829. godine Moler Janja. Današnji živopis, a to potvrđuje i natpis na južnom zidu crkve uradio je monah Naum Andrić 1971. godine. Živopis je rađen u „al seko“ tehnici, u kompozicionom smislu je klasičan i u potpunosti je u skladu sa pravoslavnom ikonografijom. Živopis je dosta stradao u požaru 1978. godine, a pojedine freske su toliko potamnele da se likovi nisu mogli prepoznati. Godine 1994. restauriran je, retuširan od strane ruskog freskopisca Aleksandra Točilova. U Rukumiji se nalaze mošti prepodobnog...