Privina Glava Monastery — Attraction in Sid Municipality

Privina (Pribina) Glava je najzapadnije smešten manastir od svih 16 Fruškogorskih manastira. Manastir se nalazi u krajnje zapadnom delu Fruške gore, na oko pet kilometara severoistočno od grada Šid, a pored istoimenog sela Privina Glava, nekadašnjeg prnjavora. Manastirska crkva je posvećena Saboru Svetih Arhanđela.

Gavrilo Marić, bio je iguman manastira u periodu od 2002. do 2017. godine.

Ovaj manastir je dobio je ime po osnivaču vlastelinu (u starosti pustinjaku) Privi (Pribi) iz 12. veka. Taj stari isposnik je navodno skupio slične sebi iz Moravije (Moravske?) prognane sveštenike, i istočno od izvora (gde je sad manastirsko groblje) podigao prvu crkvu i ćelije. Obnovljen je verovatno 1496. godine od strane despota Jovana i vladike Maksima Brankovića, ali se prema turskim dokumentima njegovo osnivanje ili obnova vezuje za sredinu 16. veka. Despot Jovan Branković je imao svoju stolicu (utvrđeni grad) u obližnjem Berkasovu, na brdu Despotovcu. Manastirska bogomolja je podignuta kod izvora potoka zvanog Priva ili Priba. Prema turskom tefteru iz 1566-1567. godine popisana je tada ''Pribiglava". Privina glava se spominje u 17. veku povodom obnove iluminiranog rukopisa iz 14. veka, poznatijeg kao "Minhenski psaltir". Prema ovom rukopisu, manastir Kovilj osnovali su monasi Privine Glave na svom imanju.

Na kraju tursko-austrijskih ratova manastir je opusteo zbog čestih nemira, pa su se monasi u manastir vratili tek posle zaključenja Karlovačkog mira 1699. godine. Manastir je 1702. godine posedovao 200 jutara oranice, livada i pašnjaka i 582 jutra šume. Iguman manastira Sava bio je 1718. godine poslanik na srpskom crkveno-narodnom saboru, 1731. to će biti iguman Petronije. Kada je 1741. godine kopan temelj za novi hram nađen je u zemlji kamen sa uklesanim tekstom , koji svedoči o godini obnove tj. 1496. godini. Gradnja nove crkve je započeta 1741. godine a prvi ktitor bio je Simeon Vuković iz Šarengrada, sa prilogom od 1000 f. Po upokojenju njegovo telo je sahranjeno u kripti u podu te crkve. Simeonov sin Jovan podigao je 1771. godine zvonik na crkvi, a Marinka, udova Jovana Monasterlića oberkapetana morovićkog, platila je da se kupi veliko zvono. Na mestu starije crkve iz kasnog srednjeg veka 1753. godine sagrađena je nova crkva, posvećena Sv. Arhanđelima Gavrilu i Mihajlu, dvospratni konaci sa južne i istočne strane. Crkva je kao završena osveštana 18. juna 1760. godine, a tom prilikom su skupljani prilozi za podizanje monaških ćelija. Godine 1766. iguman manastirskog opštežiteljnog bratstva bio je Danil Radušević, a pored njega se pominju: Visarion Kuzmanović namesnik i zakleti starac, Mojsej Plavšić proiguman i zakleti starac poput i Nikanora Mihajlovića i...

О томе како је манастир добио име опат Бонини (1702) наводи једну веома интересантну легенду: „Старији људи из овог места причају да су чули да је деспот Србије Вук Бранковић дао не малу суму новца за градњу ове цркве и манастира. Требало је да буде главни у Срему, којим је тада Бранковић владао, будући да је био православни и он, и његови претходници, и наследници. Пошто су градитељи с новцем побегли, лопови су их на нареченом месту убили. По томе је место названо Привина Глава, тј. пребијена глава“. Данас се мисли да је манастир саграђен током XV века, а (као и већина фрушкогорских манастира) и овај се везује за породицу Бранковић. Таква верзија о настанку манастира има далеко више вероватноће него она да је његов оснивач властелин Приба, тим више што је околина где се налази манастир некада припадала припадницима породице Бранковић. Ту су деспоти Вук Гргуревић (Змај Огњени Вук), а касније Ђорђе и Јован Бранковић држали тврђаву у Беркасову (која је тек километар или два удаљена од данашњег манастира) и из ње полазили у безбројне патроле пазећи на турске провале. Стога и вероватноћа да су Бранковићи пожелели да у близини утврђења имају манастир. Манастир са црквом посвећен је архистратизима Михаилу и Гаврилу. На посредан начин то потврђује и стара рукописна књига „Минхенски псалтир“ у коме се налази белешка да је ова књига писана у Цариграду и у Светој Гори, а да је припадала Георгију, старом српском деспоту. То би требало да значи да је књига била власништво деспота Ђурђа Бранковића, а да ју је касније вероватно неко од припадника ове породице коме је књига припала након деспотове смрти (Вук Гргуревић, Ђорђе или Јован Бранковић) поклонио...

According to some data it was founded in the 12th century. It is a known fact that Serbian despot Jovan Branković restaured it in the 15th century. Behind the high walls in the monastery several buildings can be found. Many of them were built in the last few decades. For me, this place exudes luxury, which is unusual for spiritual places. It is only my opinion. It's accessible by car and...