Spomen Kosturnica — Local services in City of Belgrade

Jedinstven istorijski spomenik koji prica pricu o slavnoj Kolubarskoj bitci.

Колубарска битка је највећа битка коју су у Првом светском рату водиле Краљевина Србија и Аустроугарска. Толико је била значајна, толико велика да је 153.373 наших предака у њој страдало, што погинувши, што бивајући рањени, што заробљени. Да, 153.373. Србији је претио потпуни слом. После тријумфалне Церске битке, када је одбијен први налет Аустроугарске, па дуготрајних, крвавих борби око Дрине о којима нас скоро ништа нису учили у школама, Србији је заиста претио потпуни слом. Војска се повлачила под борбом, нестајало је муниције, није било довољно хране, а одећа и обућа били су скоро потпуно уништени јер њиховог обнављања није било. Почеле су и кише, све хладније време, а како су се дешавала бројна зверства окупатора, многи војници су бежали из својих јединица да би спасавали породице. Јако је био уздрман морал. Јако. Толико, да је било наређења и о стрељању дезертера. Историчари кажу да их је десетак и извршено. Око 300.000 аустроугарских војика нагрнуло је да докрајчи Србију. Српска војска је, не рачунајући њене мање а важне делове, имала три армије. Прва је кључна за Колубарску битку. Непосредно уочи њеног почетка 16. новембра 1914, два дана раније командант Прве армије Петар Бојовић бива рањен и на његово место Врховна команда поставља генерала Живојина Мишића. Све тежа ситуација на огромном, 200 километара дугачком фронту, и неуспешни покушаји мањих против-удара, довели су Мишића до историјског закључка: повући се, окрепити дан, два војнике, па противнападом разбити противника. Али, краткотрајно повлачење средишњег дела српске војске значило би да морају да се повуку и они лево и они десно од њега. А десно од њега је био и Београд. Зато се Врховна команда са војводом Путником на челу противила том плану, јер би се престоница дала непријатељу без борбе. Ипак, Мишић је био упоран. Баш упоран. Решио је да повуче војску, пригрупише је, истовремено да јој "смањи фронт" односно да је окрепи, осуши, нахрани, па да на форнту мање ширине учини нешто незамисливо. Нешто што се данас учи и на Вест Поинту, елитној америчкој војној академији. Против нешто преко 400 аустроугарских топова стајали су нешто малобројнији српски, само... српски више нису имали муниције. Малтене уопште. Апели наше владе да савезници хитно пошаљу гранате услишени су. Француска је пристала да пошаље муницију, али како је она просто далеко, Грци су се сложили да је испоруче, па да њима Французи то касније надокнаде. Само, када је муниција стигла, испоставило се да су чауре дуже за 2,5 милиметара, па су биле неупотребљиве за српске топове. Ипак, наша војска није очајавала. Муниција је возом транспортована до Ниша, где је демнотирана. Потом возом у Крагујевачку тополивницу (касније Заставу) где су чауре скраћиване, па опет једна по једна пуњене, а онда пругом -...

The Memorial church of Saint Dimitrije is a church in Lazarevac, built in the glory of soldiers of Serbian and Austro-Hungarian army who were killed in battle of Kolubara. The architectural and urban ambience of Lazarevac, hosts this temple which is, besides its high silhouette values, significant for its religious and social function. It is a notable realization of the interwar Serbian church architecture, but also the Russian builders who immigrated to Serbia because of the civil war in...

Црква Светог Димитрија Солунског са криптом јединствена је у свету. Уникатна је по томе што су у крипти храма на једном месту, под истим условим, једни поред других положене кости српских и непријатељских аустроугарских војника изгинулих у Колубарској бици. Српски народ је после опустошених ратова кости аустријских војника који су у освајачким походима имали намеру да покоре становништво и заузму територију Србије, убијајући недужне људе, децу и нејачај _ кости тих истих немилосрдних освајача покупио и сахранио у својој цркви поред жртава, бранитеља своје родне груде. Тиме је српски народ показао своју зрелост и невероватно позитивним гестом према непријатељу на делу показо свој хришћански дух и мултикултуралност (којом нас сада '' уче'') на делу. Унутрашњост цркве веома је лепа, а споља храм Светог Димитрија доминира читавом панорамом Лазаревца. Свима који пролазе Ибарском магистралом из правца Београда ка Чачку или иду из Аранђеловца према Ваљеву, најсрдачније препоручујем да обавезно посете овај заиста јединтвени Храм љубави и обогате своје опште знање и естетско-емотивни доживљај лепог...