Если идти в направлении Паштровачской горы, там, в горах над Святым Стефаном и Милочером, ваше внимание привлечет монастырь, который получил свое название из-за расположенного поблизости источника. Говорят, его вода когда-то пахла персиками, которые в этих местах называют «праскве». От этого слова и пошло название обители, излучающей красоту и покой, – Прасквица.
По преданию, монастырь был основан в XI в., когда Зетой (так в старину называли Черногорию) правил великий князь Стефан Воислав. На протяжении веков монастырь разделял судьбу страны и народа.
В 1420 г. Прасквица становится духовным и политическим центром рода Паштровичей. Здесь за знаменитым круглым столом собирались старейшины и принимали важные политические и судебные решения. Этот круглый каменный стол и по сей день находится в монастыре. Именно здесь был написан и знаменитый Паштровский закон по образцу законов царей Душана и Константина.
Монастырь разрушали века войны, но вновь возводили монахи и народ. Среди тех, кто восстанавливал Прасквицу, был и монах из России Егор Строганов. Он приехал в монастырь в конце XVIII в. и вел отшельнический образ жизни.
На въезде в село Челобрдо, через которое идет дорога к монастырю, установлена мемориальная доска с короткой надписью: «Эту дорогу от моря до сего места, работая в течение десяти лет, в начале девятнадцатого века своими руками построил Егор Строганов, монах из России». И подпись: «Благодарные крестьяне,1971 г.».
Кем же был Егор Строганов? По рассказам прасквицкого монаха, Егор в Прасквице жил как отшельник и дал обет молчания до конца своих дней. Но все же в конце жизни он открыл свою тайну одному из монахов. А тайна была такова.
ИОднорукий отшельник поставил перед собой задачу связать милочерский пляж с селом Челобрдо, расположенным у монастыря. Он стремился помочь верующим, облегчить им дорогу до святого места. Каждое утро Егор, взяв с собой лишь кусок хлеба и воду, уходил в лесную чащу, где одной рукой сражался с каменными глыбами. Это продолжалось десять лет. Он прокладывал путь и вырубал ступени. По святым дням и воскресеньям отшельник отдыхал.
Пока Егор строил, в монастырь пришел еще один русский монах, юноша по имени Елисей. Каждое утро, когда старец уходил на строительство дороги, Елисей провожал его взглядом, полным слез. Так продолжалось четыре года, пока молодой монах не заболел. На смертном одре он попросил разрешения поговорить с Егором. И только тогда Егор узнал в монахе свою единственную дочь Екатерину, из-за которой он был ранен в поединке. На этой дуэли Егор, бывший тогда высокопоставленным офицером, потерял руку, но при этом убил соперника, несостоявшегося мужа Екатерины. Вернувшись домой, Егор не нашел своей дочери и отправился ее искать.
Этот путь и привел его в Черногорию. Он шел через Будву до монастыря Прасквица. А Екатерина услышала от русских монахов, что некий русский старец живет в монастыре Прасквица. Ей стало ясно, о ком идет речь.
После смерти дочери Егор продолжил строительство и закончил его в 1908 г. Завершив поставленную самому себе задачу, он уже до самой смерти не выходил из своей кельи. Похоронен русский отшельник рядом с храмом.
Дорога, построенная Егором от побережья до села Челобрдо над Святым Стефаном, вся заросла колючим терновников и долгое время была непроходимой. Но местные жители расчистили ее, и теперь многочисленные туристы приезжают в монастырь Прасквица.
Сегодня в комплексе монастыря имеется главный монастырский храм Св. Николы, покровителя Паштровичей, церковь Св. Троицы на холме и несколько странноприимных домов. Ризница монастыря украшена фресками, в ней хранится ценная церковная утварь.
Интересно, что церковь Св. Николы построили сами Паштровичи с помощью русских. Фрески датированы 1957 г., а богатый иконостас в стиле позднего барокко, созданный в 1863 г., был получен в дар от богатых...
Read moreМанастир у својим ризницама чува непроцјењиво духовно благо. Ту су златни крст цара Душана, који је пренијет из Високих Дечана да би био сачуван, путир руског цара Павла, даровна грамата руске царице Катарине, рукописно Јеванђеље из 1600. године Гаврила Цетињца, поклон владике Данила, Балшин камени „сто од правде“ за којим је засиједао племенски збор Паштровића, фреске и иконе непроцењиве вриједности и око 5.000 књига. Прасквица, чији првобитни темељи потичу из 1050. године, дакле четири љета прије пођеле хришћанства, има и једну тајну о којој шира јавност мање зна. И један необични друм, који је начинио још необичнији монах, који се и данас користи. И несвакидашњу истиниту причу о Јегору Строганову. Прича каже да се крајем 18. вијека на будванско пристанише, с једног страног брода искрцао необичан путник. Једнорук, мрк и преозбиљан, оштра погледа и накостријешених бркова упутио се ка манастиру Прасквица. Очигледно је већ чуо за овај храм, који га је одушевио. Времешном игуману Сави Љубиши казао је да је Рус, да је стигао преко Будве и да жели ту да остане, да ради у манастиру и да једино хоће - мир. „Завјетовао сам се“, казао је старом игуману, „да ћу до краја живота да ћутим“. Игуман Сава, који је добро знао руски, пошто је седам и по година био свештеник на двору царице Катарине Друге, није се збунио. „Прочитао“ је да је незнанац племићког поријекла, да је у себе сабрао велику муку. Наредио је: за руског незнанца да се одреди посебна камара (соба) и да се поштује његов завјет ћутања. Одмах је био прихваћен и посао који је себи одредио испосник који је ријешио да море повеже са селом Челобрдом, најлепшим видиковцем на јужној обали. Свако јутро је, с комадом хљеба и тиквом воде, одлазио на посао. Кроз шумско беспуће и љути камен, крчио је, пробијао и зидао. Једном руком, цариградским маљем и гвозденом вољом. За њим је остајала лијепа, камена степенаста стаза. Само се неђељом и светим данима одмарао у својој камари. У вријеме док је необични Рус крчио и поплочавао друм, у љетње предвечерје, бануо је у манастир млад монах. Голобрад, насмијан, одмах је прихватио предлог калуђера да стане за пјевницу. Појање какво се до тада није чуло задивило је манастирску братију, одушевио се и стари игуман. Витког момка, који је казао да је добио монашко име Јелисеј, пошто је пострижен у Кијевској лаври, примили су као најрођенијег. Те вечери, разговору с њиме у манастирској трпезарији присуствовао је и једноруки Рус. Лијепо лице с којег је текао руски језик и ведро чело измамили су боре на његовом лицу. А на другој страни младом монаху су се, када је угледао лице старца, зажагриле очи, што је мало ко примијетио. Као ни данима касније, када је кроз мали отвор своје келије младић дуго погледом испраћао старца који је одлазио на свој друм. Трајало је то пуне четири године. Јелисеј је научио српски, бивао све вољенији и игуман је хтио да га на Цетињу митрополит црногорско-приморски рукоположи за јеромонаха. Овај је то упорно одбијао, изговарајући се да још није молитвама окајао гријехе за које нико није знао. Једнога дана Јелисеј се изненада обрео у постељи. Почео је да копни, нијесу помагале травке љековите које су доносили калуђери и видари. Био је већ жут као восак када је затражио од калуђера да запале свијећу и доведу старца Јегора у његову келију. И да их оставе насамо. Када је старац-градитељ сјео на руб постеље, посматрајући уморно Јелисејево лице низ које су се сливале сузе, претрнуо је. Препознао је поглед. А онда је уморном руком Јелисеј скинуо црну монашку капу, испод које се расула кестењаста коса. И указао се крупан младеж на лијевој сљепочници. Манастир има јединствен изглед, окружен је ливадама и маслинама. Плаве шкуре на манастирском конаку чине да се осјети дух приморске архитектуре. Један је од наљепших манастира у...
Read moreThere is a story that on the site of today's monastery was a church in the 11th century. The current appearance of the monastery dates back to the 15th century. It is believed that the main church was built by Balsa III in 1413. Napoleon Bonaparte's army ravaged the monastery and set fire to many books. The monastery was destroyed in a strong earthquake that hit Montenegro in 1979. The octagonal dome shows the numbers that were used to rebuild the monastery. There is an interesting story about the monk Yegor Stroganov who in 10 years built staircases from the sea to the monastery with one hand. Ask Father Dimitri to tell you that story. The place is great, rich in culture and history...
Read more