Orthodox Monastery of the Presentation of the Holy Virgin — Attraction in City of Belgrade

Mанастир Ваведење Пресвете Богородице налази се на Сењаку, у једном од најлепших и најмирнијих делова Београда. Подсећа на гнездо свијено усред градске околине која га окружује. Ктиторка је Персида Миленковић, која је подигла и цркву Св.Тројице у Кумодражу, зграду садашње Математичке гимназије,и која је и Црвеном крсту оставила кућу и велико имање на Дедињу. Приликом копања темеља за ову дивну манастирску цркву откривени су у земљи остаци старог храма, свети престо од камена у коме је пронађена и нетрулежна свештеничка одежда. О каквом храму се радило и коме је била посвећена црква није утврђено. Манастир је подигнут поред тадашње гимназије „Краља Александра“, на земљишту које је Град уступио Српској Православној Цркви. Црква је саграђена за нешто више од годину дана. Темељи су освештани 10.авг. 1935., а коначно освећење цркве било је 25.октобра 1936.године. Освећења је извршио, велики и верни син српске цркве и српског народа,мученик и исповедник, патријарх српски Варнава Росић. Цркву је пројектовао руски архитекта Иван Рик са сарадником, а помиње се као пројектант и Павле Петровић, а живописао је академски сликар Душан Михајловић, у периоду од 1972. до 1982.г. Христов гроб и украшене тронове за иконе Пресвете Богородице и св. Николаја и Нектарија радио је познати дуборезац Милић Урошевић. Велика светиња и чувена икона Леснинска Богородица чува се у манастиру. Ова икона је била и остала заштитница Леснинске монашке обитељи још док су монахиње живеле у Русији (сада та област припада Пољској), а самим тим и заштитница монахиња манастира Ваведења. Затим икона Пресвете Богородице „Зографска-акатисна“ која је дар монаха са Свете горе монахињама нашег манастира док су још биле у ман.Кувеждину и држале сиротиште у Сарајеву. Икона „Покрова Пресвете Богородице“ је горела у ман. Кувеждину када је манастир од усташа запаљен и покраден, а икона се чудесно сачувала јер се ватра сама угасила када је дошла до ризе Пресвете Богородице. Икона св.Николаја Мирликијског, дар св. аве Јустина Поповића монахињама манастира Ваведења (уље на платну), која се сама обновила временом, и тада је свети ава Јустин и прорекао да ће икона просијати и обновити се уз топле и сузне молитве монахиња ове светиње. Недавно је монахиња извадила платно тј. икону ради фотографисања, и видела да је на стаклу остао чудесно пренет лик св. Николаја, што је такође велико чудо, и утеха и радост сестрама манастира Ваведења и верницима који овде долазе. Знамо за сличан пример иконе Пресвете Богородице “Призри на смиреније“ која се налази у храму у Кијеву-Украјина. Икона св. Нектарија Егинског поклон је једне вернице која се исцелила од рака три деценије. И данас има исцелења код оних који се моле овом светитељу и са вером узимају св. уље из кандила пред овом чудотворном иконом. Тринаестог маја 2008.г благословом патријарха српског Г. Павла и митрополита црногорског-приморског Г.Амфилохија обављен је пренос моштију св. исповедника Доситеја, епископа нишког, а потом и митрополита Загребачког. Кивот са моштима се налази са десне стране олтара. Св. Доситеј је много пострадао од Бугара као нишки епископ, а од стране усташа и часних сестара римокатоличких мучен је у Загребу, одмах по избијању рата у пролеће 1941. Упокојио се у манастиру Ваведењу 13.јануара 1945. године после дугог и великог страдања. У конаку се налази параклис светог Николаја Мирликијског, и у њему се обављају богослужења у зимском периоду. Иконостас и певница дело су Милића Урошевића, а иконе на иконостасу су рад ђакона Марка Илића. Ризница манастира Ваведења чува неколико изузетних икона из 18 и 19 века., и бројне рукописне и штампане богослужбене књиге. Ту су и два кивота са великим бројем честица моштију светих...

Manastir Vavedenje, poznat i kao Manastir Vavedenja Presvete Bogorodice, smešten je na obroncima Avale, nedaleko od Beograda. Osnovan je u 18. veku, a njegovo postojanje duboko je ukorenjeno u srpskoj pravoslavnoj tradiciji. Ovaj manastir je značajan ne samo kao duhovno središte, već i kao kulturno-istorijski spomenik.

Legende o osnivanju manastira Vavedenje govore o njegovoj povezanosti sa monahinjama koje su želele da čuvaju veru i tradiciju u teškim vremenima. Manastir je sagrađen na mestu gde su, prema predanjima, obavljana čuda i ukazanja Bogorodice. Njegovo ime potiče od praznika Vavedenje, koji se slavi 21. novembra, a koji obeležava posvećenje Marije u Hramu.

Arhitektura manastira je tipična za barokni stil, sa bogato dekorisanim fasadama i prelepim ikonostasom unutar crkve. Unutrašnjost manastira krase freske koje prikazuju svetitelje, biblijske scene i važne trenutke iz života Bogorodice. Ove freske su delo poznatih umetnika, a manastir je tokom godina prolazio kroz različite faze obnove, posebno nakon razaranja tokom ratova.

Duhovni život u manastiru Vavedenje odražava tradiciju monaškog života. Monasi i monahinje koji žive ovde posvećeni su molitvi, učenju i radu. Oni često organizuju duhovne razgovore i povlačenja, pružajući vernicima priliku da se duhovno obnove. Manastir je postao poznat kao mesto mira i tišine, gde ljudi dolaze da se sklone od svakodnevnog stresa i pronađu unutrašnji mir.

Osim duhovnog značaja, manastir Vavedenje igra i važnu ulogu u očuvanju srpske kulture. U njemu se organizuju različite kulturne manifestacije, koncerte i izložbe. Manastir je poznat i po svojim tradicijama vezanim za praznike, posebno za Vavedenje, kada se okupljaju vernici iz različitih delova Srbije da proslave ovaj značajan datum.

Pored duhovnog i kulturnog aspekta, manastir Vavedenje se bavi i humanitarnim radom. Monasi i monahinje često pomažu lokalnoj zajednici, organizujući akcije prikupljanja pomoći za siromašne i potrebite. Ovaj vid delovanja pokazuje da manastir ne služi samo kao mesto molitve, već i kao centar zajedništva i podrške.

Danas, manastir Vavedenje privlači brojne posetioce, kako vernike, tako i turiste. Njegova blizina Beogradu čini ga popularnim odredištem za jednodnevne izlete. Ljubitelji prirode mogu uživati u prelepim pejzažima Avale, dok vernici dolaze da se pomole i upiju duh ovog svetog mesta.

U zaključku, manastir Vavedenje nije samo arhitektonski dragulj, već i mesto gde se susreću duhovnost, tradicija i kultura. Njegovo postojanje svedoči o dubokoj povezanosti srpskog naroda sa verom i duhovnošću, kao i o važnosti očuvanja kulturnog nasleđa. Manastir nastavlja da inspiriše i okuplja ljude, pružajući im priliku da pronađu mir i smisao u...

Manastir je, sam po sebi prelep ali stara monahinja koja stoji kod vrata naulazu sa leve strane je najblaze rečeno neprijatna. Dosla sam sa dvoje male dece, nisam imala suknju , prosiktala je na mene na šta to liči, ne može marama na glavi a farmerke obučene i izbacila me sa bebom od 9 meseci i detetom 2 i po godine napolje. Ja sam u soku bila, našla sam neku suknju ispred manastira vezala je oko sebe i usla na liturgiju. Moj muz je sa nasim prijateljima koji su imali dvoje male dece isto došao naknadno dok su se parkirali. Moje prijatelje sa 4 mesečnom bebom i 2 godišnjim detetom je odmah izbacila napolje jer navodno beba place , tako da jadni ljudi nisu prisustvovali na liturgiji već su po vrlo hladnom vremenu čekali ispred da bi pricestili dete na kraju. Gledala sam monahinju koja uopšte nije usredsredjena na molitvu, već kao policajac prilazi jednoj po jednoj majci i izbacuje je napolje. Na kraju je prišla i meni sa recima: Smirite to dete , na šta ovo liči ovo je manastir, ako ne možete da je smirite izadjite odmah napolje. Moram da napomenem da moje dete nije uopšte plakalo, gugutala je par puta kao svaka beba ali placa nije bilo. Ja sam u soku izašla, a moj muz je bio toliko zaprepašćen da je hteo smesta da napustimo manastir. Da napomenem da je to trebala da bude prva pricest naše kcerke jer se nedavno krstila i to je za nas bio poseban dogadjaj. Ta monahinja je taj dogadjaj prvog pričesta kompletno upropastila za jedno detence od 9 meseci i to neka njoj ide na dusu. Bilo mi je teško da objasnim svome muzu tu pojavu koja se dogodila jer je on relativno nov u veri i pokušavam da ga privolim da idemo češće u crkvu kao porodica. Sve vreme smo na hladnoći prestajali sa bebama ispred manastira a kad je došlo vreme pričesta ta monahinja je onako sebično i demonstrativno stala ispred svih beba da se ona prva pričesti. Mog muza je ceo taj dogadjaj još više sablaznio, a nama svima sa decom je to jako neprijatno iskustvo bilo. Nažalost u taj manastir ne planiramo više ići jer definitivno ljudi sa malom decom tamo nisu dobrodošli. Za kraj bih pitanja tu ženu koja nosi monaški postrig : Kome Vi služite ? Hristos je rekao: “Pustite decu da dođu k’ meni i ne branite im jer je takvih...