Čukur Fountain — Attraction in City of Belgrade

The monument and fountain is located in Dobračina Street in Belgrade, Serbia, at the site of the initial altercation. The fountain features a bronze sculpture of the apprentice boy that was killed, titled "The Boy With a Broken Pitcher". The memorial fountain was erected in 1931 from an endowment fund established by a tobacco merchant named Toma Vanđel in his will. The design for the bronze sculpture on the marble pedestal was done by Simeon Roksandić, a sculptors of the Serbian Realist movement. A thirteen-year-old boy, Vlastimir Petković, was the model for the sculpture (it was a coincidence that he had the same last name as the victim of the conflict).

The Čukur Fountain (Serbian: Чукур чесма/Čukur česma) is a monument built to commemorate the Čukur Fountain incident of 15 June 1862, starting with the death of a boy and growing into a conflict between Serbia and the Ottoman Empire (Serbia being under Ottoman suzerainty at that time). After a quarrel at a fountain, the Serbian and Turkish police came to shoot at each other, after which a riot broke out in the town that lasted the night. The following day, a truce was agreed and the Ottoman police was ordered to leave the Belgrade Fortress, with safe passage guaranteed by the Serbian government. The day after that, while the Pasha of Belgrade summoned the consuls to the fortress, Ottoman cannons were set off shelling the town, leading to the death of 50 civilians and soldiers, 20 houses destroyed, and another 357 damaged. The cause of the Pasha's order is unknown, while some sources suggested that the bombardment was triggered by Serbians firing muskets at the fortress,the British Consul-General concluded that the bombardment was "the mere result of panic and false alarm".The Great Powers met and decided that Ottoman troops leave the Belgrade Fortress; in the following year more than 8,000 Muslims left the...

Догађај на Чукур-чесми почео је безазлено, једноставним речима изговореним дечаку шегрту:„Саво, ајд` трк донеси воде са Чукур-чесме!“[4] Био је то кобан тренутак за малог Саву Петковића, али и остале учеснике догађаја Симу Нешића, Ивка Прокића и друге српске војнике и цивиле, а касније и велика брига високих дипломатских кругова водећих европских држава. То спарно поподне 15. јуна 1862. (по новом календару, 3. јуна по старом) на извор је довело малог Саву шегрта, турске низаме (војнике) и многе друге да утоле жеђ. Један турски војник оте Сави тестију из руку и он поче да се брани, што је веома наљутило Турчина па га је он убио бајонетом, по једној верзији, по другој га је ударио тестијом у главу и Сава паде окрвављен поред чесме. Проблем је био између осталог и у томе да је млаз воде био мали те је пуњење крчага и тестија трајало дуго.[5] Шегрт Сава је дошао код свога рођака Миленка Петровића у Јајинце код Београда и жене му Љубице из јајиначке породице Николић, да изучава сарачки занат, из села Луково код Куршумлије.

Српски жандарми који су убрзо дошли ухапсили су убице, међутим њима је дошла помоћ других турских војника и то је прерасло у жесток окршај који је трајао целу ноћ. Вест о догађају прострујала је Београдом, на све стране чули су се пуцњи и борба на улицама је почела да се распламсава. Један догађај подстакао је низ нових и одлучујућих. Главни окршај одиграо се на Великој пијаци и однео је неколико живота. Убијени су српски терџуман (преводилац код турских власти) Сима Нешић и жандар Ђорђе Нишлија.[6] Срби су затим извукли старе пушке, јатагане и ханџаре и на јуриш заузели Варош капију[7], а Сава капију и Стамбол капију порушили.

Тада су Срби заузели и Сава капију, а вест је стигла и до осталих градова у Србији. Кнез Михаило[8] је, из Шапца где се тих дана налазио, послао ултиматум Турцима да до осам часова увече напусте варош. Следећи дан 16.(4) протекао је у миру, већ наредни 17.(5) био је судбоносан за Београд, почело је бомбардовање Београда из 56 тврђавских топова. Погинуло је око 50 грађана и војника, изгорело је 20, а уништено око 357 кућа. Српско становништво је подигло барикаде за одбрану. У току јула исте 1862. године, у Канлиџи поред Цариграда започети су преговори о независности Србије, на којима су учествовали Француска, Енглеска, Русија и Аустрија. Тада је донета одлука да се турско становништво исели из Србије. У наредних годину дана исељено је више од осам хиљада Турака. На интервенцију страних конзула, пре свега британског конзула Лонгворта, тада је закључено примирје које су потписали Ашир-паша и министар Илија Гарашанин, као и представници страних сила.

Након дугих дипломатских преговора и борбе, Турци су пристали да предају градове на „чување кнезу Михајлу“, прво Београд па Фетислам (Кладово), Смедерево и Шабац, а затим и многе друге. Године 1867. кнез Михаило је добио кључеве Београдске тврђаве, а свечаност је одржана 6. априла на Калемегдану. Да би цео догађај био расветљен, Карло Пероло, чувени гостионичар код „Хајдук Вељка“[9], пријавио се као сведок и очевидац догађаја код Чукур-чесме. Поред њега, и Никола Христић, министар унутрашњих дела, очевидац и иследник догађаја код Чукур-чесме и бомбардовања Београда, као и многи други али недовољно познати и проверени сведоци. Поред сличности исказа, постоје и бројна одступања што је довело до касније модификације догађаја. Било како било, догађај код Чукур-чесме везује се за један од најважнијих догађаја у историји Београда. Касније варијације писаца о овом догађају створиле су бројне романтизоване легенде о погибији српског дечака Саве и његових...

Инцидент на Чукур чесми је догађај који се одиграо 3/15. јуна 1862. године у Београду, на Чукур чесми и био је увод у већи сукоб Срба и Турака у Београду.

Догађај

У недељу 3/15. јуна, око 4 сата поподне, на Чукур чесми се нашло неколико турских војника, низама, и неколико Срба са тестијама да наточе воде. Посвађали су се око тога ко ће први да наточи воду. У тој свађи један српски шегрт је случајно разбио тестију једном низаму на шта се овај разљутио па је ударио дечака у главу и ранио га. Дечак се звао Сава Петковић, и био је шегрт бакалина Алексе Николића. Дошло је до сукоба, па је убрзо и српска полиција била о томе обавештена. Михаило Барловац, управник полиције београдске вароши, послао је Симу Нешића, терџумана, са неколико жандарма на место догађаја. Сима је тада отпратио рањеног шегрта кући, а низама су одвели у српску полицију.

У проласку једном уском улицом између седишта турске и српске полиције, низам је покушао да се отме и побегне у турску полицију. У томе су га хтели спречити Сима Нешић и жандарм Ђорђе Нишлија. Међутим, Турци низами су запуцали са прозора своје полиције при чему су на месту убили Симу и Ђорђа, а неколико српских полицајаца су ранили.

Од овога се узрујала цела околина и цела варош. И кад је пала ноћ почеле су да пуцају пушке по целој дужини шанца и око капија које су Турци били затворили. Нарочито је било велико пушкарање на Великој пијаци (садашњи Универзитетски парк). Турска полиција је заузела бусију у свом седишту, а српска у Капетан Мишином здању које се тада довршавало. Те ноћи Срби сравне са земљом спољашње градске капије, све осим Стамбол капије.

Из града на Калемегдану Турци упуте једну јаку чету низама као помоћ турској полицији у вароши. Онда је председник српске владе, Илија Гарашанин, тражио да се та чета врати у град. Командант чете једва је на то пристао, али је тражио гаранције. Министар унутрашњих дела, Никола Христић упутио је тада жандармеријског поручника Ивка Прокића са једним водом жандарма да низаме спроведе у град. Међутим, близу градске капије, Турци оспу плотун и убију поручника Ивка и више жандарма. Било је и међу Турцима убијених, међу њима и њихов командант. Главни циљ је ипак био постигнут, Турци су враћени у град и варош је поштеђена покоља.

Сутрадан, 4. јуна, посредовањем представника гарантних сила, склопљена је нека врста примирја. У уторак 5. јуна био је свечани погреб погинулих Симе Нешића — терџумана и поручника Ивка Прокића. Опело је држао митрополит београдски Михаило са много свештеника, а у свечаности је учествовала војска и жандармерија. Када је спровод из Саборне цркве стигао до садашње Коларчеве задужбине грунули су са града топови. Народ се разбежао, а сандуци са мртвацима остали су на сред улице. Ово бомбардовање се наставило и трајало од 9 сати ујутро до 4...